19. Splitski polumaraton, 24.2.2019.

19. Splitski polumaraton, 24.2.2019.

Prva moja ovogodišnja trka. Sezona je za mene otvorena jednim lepim i uspešnim polumaratonom. U organizaciji Zdravka Mišovića i njegovog tima prijatelja brojna grupa od oko 80 trkača i ljudi koji su njihova podrška uputila se u večernjim satima jednog zimskog vetrovitog petka ka Hrvatskoj i Splitu. Nakon uobičajenih zadržavanja na granici i po kojeg stajanja na pumpi, jutro je zateklo autobus u brdovitim predelima Like. Osvanuo je sunčan dan, ali su udari bure ka primorju bili veoma snažni da je i autobus podrhtavao. Negde između 10 i 10 i 30h ugledasmo bili Split pred nama u koji stigosmo iz pravca drevnoga Solina. Na raskrnici za kaštela setih se letovanja prošle godine u Kambelovcu sa Eleonorom i treninga dužine do jednog dela Splita, kada me je vrućina skoro oborila. Naša prva stanica je bila sportska dvorana na Gripama koju sam sada prvi put posetio. Expo nije bio naročito velik, ali je bio veoma zanimljiv, a zadovoljan sam bio i startnim paketom. Autobus nas je odveo ka Podstrani i glamuroznom hotelu Le Mediteran Lav. Smeštajem sam bio i više nego zadovoljan, a pogotovo predivnim pogledom na more, Split i ostrvo Brač. Moj cimer Zoran, koga poznajem i sa nekih ranijih trka i ja smo nakon smeštanja i kratkog predaha otišli do grada, najpre na pasta parti, a zatim dok je Zoran obilazio Dioklecijanovu palatu, posetio sam svoju staru tetku na Gripama. Sa zalaskom sunca i mi smo se umorni od puta vratili u hotel. Raniji povratak sam iskoristio da odem do često pominjanog spa i Welnes centra. Uspeo sam da odradim ili donekle improvizujem trening plivanja koji inače upražnjavam jednom sedmično i ako bazen i nije baš bio adekvatan za to, kratko sam isprobao i saunu. Rano sam zaspao, ali se vrlo rano i probudio.

Svanuo je i dan trke. Često pitanje trkača, postavljalo se i meni tog jutra, kako se obući, i pripremiti za trku. Umereno sam doručkovao, jer pred trku baš i ne smem mnogo i ako me je dosta toga privlačilo. Na vreme smo stigli na Rivu koja se sve više ispunjala trkačima. Posle kratke šetnje, presvukosmo se pred kamionima za garderobu, na molu, kraj mora gde je bura šibala i prodirala do kostiju, što nije bilo baš prijatno s obzirom da nigde nismo našli svlačionice. Nervoza je polako iščilela, sunce je ogrejalo, a vetar je malo oslabio. Gledajući na subotnje udare bure pomislio sam da neću moći istrčati ispod 95 minuta i nisam grozničavo mislio na taktiku i na rezultat. Na rivi sam sreo i moje Tronovce Jamantu i Sonju, kao i Mariju i sa njima napravio neke fotke, a u toku trke sam sreo i Nemanju i Đuriku. U ritmu pesme i uz melodiju i reči Dina Dvornika „Ništa kontra Splita“, usledio je start. I ako sam bio u zoni B, masa ljudi i uzak prostor me je dosta usporio prvi kilometar za koji je moj garmin pokazao da iznosi 4:49. Zatim je usledila borba  sa vetrom u prvim kilometrima, da bi nakon penjanja na jedan nadvožnjak nakon 5 kilometara usledilo naglo ubrzavanje. Čak je jedan kilometar bio i 4:02. Uhvatio sam ritam i nisam imao većih kriza i problema. Prolazak kroz vojnu luku Lora je bio zanimljiv, ali je tamo i vetar najviše udarao pa nije bilo lako. Konačno Poljud. I ako nisam imao vremena da se divim ovom zdanju, setih se kratko bilih igrača (Bokšića, Asanovića, Jarnija) i Torcide. Pogled na atletsku stazu me  opet podseti, kako je obnovljena staza na Spartakovom stadionu u Subotici gde nekad vežbam deonice mnogo bolja. Usledio je put ka predivnom Marijanu. (to i Poljud me je najviše opredelilo da se opredelim za ovu trku). I ako su neki dalmatinci oko mene koji su se tu u trci našli govorili pomalo u nelagodi da sada sledi teži deo zbog uspona, na ovom delu trase uopšte nisam imao problema. Na problematičnom 17-tom kilometru gde je uspon najveći lagano sam pojačao i oslobodio se pratnje nekoliko trkača. Činilo mi se da ću se sa brdima više mučiti, jer ove zime ih nisam puno trenirao, za mart tek planiram jače brdske treninge po obroncima moje Fruške gore, oko Sremske Kamenice. Ipak poslednji kilometar mi je teško pao. Ponovo spuštanje na ravno, ponovni udari vetra, kojih smo na Marijanu bili zaštićeni i približavanje cilja, želja da se brže finišira su uticali da i adrenalin raste. Kao po običaju garmin kaže da sam išao duže, 21.44km. Utrčavam u cij, mnogo je gledalaca, ljudi su nasmejani i raspoloženi. Posle par sekuni čujem i svoje ime, garmin zaustavljam na 1:31:16. Nisam još znao zvanično vreme, ali bio sam veoma zadovoljan. Uzimam okrepu u ruke i odlazim na drugi deo rive da radim odgrevanje: najpre kratko istezanje, a zatim još 6-7 minuta laganog istrčavanja. Vetar je jenjavao, otišao sam do kamiona po stvari, nekako se presvukao, a utom je stigao i moj cimer Zoran. Zvuk crkvenih zvona me je podsetio da je nedelja pa sam ostatak vremena do dolaska autobusa za hotel prema dogovoru, iskoristio da posetim drevnu splitsku katedralu u Dioklecijanovoj palati gde je u toku bila misa koju sam ispratio do kraja. Procunjao sam malo ulicama starog Splita i krenuo da nađem ostale trkače.

Posle kratkog predaha u hotelskoj sobi i tuširanja sišao sam do mora, do hotelske plaže gde smo Zoran i ja naišli na hrabre devojke iz  našeg autobusa, koje su već u kupaćem izložene februarskom suncu, iskušavale u početku oprezno hladnoću morske vode da bi se na kraju i bućnule u nju i kratko zaplivale. Proanalizirao sam kratko trku i zabeležio podatke u svoj dnevnik, spremio stvari i krenuo. Putovanje nazad je bilo uglavnom ugodno i ako teško spavam u busu, prekraćivao sam vreme čitanjem, gledanjem i kraćim razgovorima. Tu je ponovo bila i čuvena Zdravkova štrudla, a bilo je i prilično veselo jer je Marko Latković slavio svoj lični rekord u polumaratonu 1:18:41. Nadam se da ću se iduće godine ponovo vratiti u Split i trčati maraton koga su ove godine najvili, ako budem zdrav i redovno budem trenirao.