37. Istanbulski maraton

37. Istanbulski maraton, 15. 11. 2015

Putovanje mi je bilo dosta naporno zbog
granice i neprospavane noći.
Mučnina i glavobolja od petka uveče
prošla je nakon neprespavane noći u hostelu.
Sajam gde su se podizali startni
paketi mi je izgledao veličanstveno, ali zbog
pomenutih tegoba na putu nisam mogao
da dovoljno uživam te večeri. Prijatno
me je iznenadilo kada sam na jednom
velikom panou video imena prijavljenih
takmičara, a među njima i svoje.
Subotu sam iskoristio da u društvu Pere
i Gabrijele vidim drevni Vizantin,
odnosno Konstantinopolj
ili ti Carigrad, to jest
današnji Istanbul.

Zbog ograničenih sredstava investirao
sam u posetu Top kapi saraja,
palate osmanskih sultana, a kupio sam
i knjigu: “Istanbul kolevka civilizacije”
na našem jeziku, koja je tehnički dobro
urađena, ali jezički vrlo loše.

Došla je i nadelja dan trke. Pozitivno sam
bio raspoložen, osećao sam se spremno
i bio pomalo nestrpljiv. Uspeo sam da
se smestim u startnu zonu ne toliko
daleko od samog starta i
predam stvari. Trka je konačno
krenula. Žao mi je što nisam mogao
dovoljno da uživam u pogledu sa mosta na
Bosfor,  jer je bila gužva, valjalo je
hvatati poziciju i ustaliti tempo trčanja,
što nije bilo lako jer neke ljude moraš
obilaziti, a neko pretiče tebe. Tražio
sam pogledom pejseve, prvi deo trke
sam ih nekako izgubio. Ipak oko petog
kilometra sam ustalio tempo i trčanje
je prijalo, prešli smo na desetom
kilometru zaliv Zlatni Rog, tj. most
na Galati i krenuli polukrug duž zaliva.
Bila je još gužva zbog druge dve trke.
Nakon 17 km maratonska trka se odvojila.
Kada su se ukazale zidine starog
Konstantinopolja na jednoj uzbrdici pre
polumaratona osećao sam prve znake umora.
Na pola mi je prolaz bio nešto iznad 1:40,
uglavnom po planu, mada sam mislio
da mogu i nešto brže. Krenuo je najduži
i najteži deo trke i ako lep. Put je
išao u velikom polukrugu uz obalu Mramornog
mora. Vreme je bilo prijatno, čak
malo više i toplo, malo vetra nije smetalo.
Negde na 23 kilometru u susret u
drugoj trci su se pojavili vodeći trkači iz
Kenije kojima je to bio već 35 kilometar.
Pokušavao sam održati ritam i ako je
on pomalo opadao na iznad 5 minuta po
kilometru. Većje to više sada bila
psihološka borba, ostati jak u glavi,
ne misliti stalno koliko je još ostalo do
kraja. Koliko sam uspevao posmatrao
sam okolinu. Taktika je bila uzimati malo
vode na svakih 5 kilometara, a mokar
sunđer između. Uz nešto svog magnezijuma
uzeo sam i jednu kocku šećera. Na 40
kilometara prolaz mi je bio nešto iznad
3:16, prilično sam bio iscrpljen.
Čuo sam da je kraj težak, što se i pokazalo tačnim.
Još na pola sam shvatio da nema šanse
da priđem bliže pejsu na 3:15, što sam
pomalo priželjkivao, ali i da sam
dosta iznmakao onom na 3:30. Ipak težak finiš
mi je doneo 3:27:35 po mom merenju čime
sam ipak glavni cilj da idem ispod 3:30
ispunio. Bio sam zadovoljan, nisam
rizikovao da čekam na masažu jer trebalo je
pronaći stvari, što nije bilo lako.
Bilo mi je na momente loše jer sam pola sata
morao čekati da mi pronađu torbu.
Najzad požurio sam do hostela da
još pre tuširanja uradim i
neke vežbe istezanja.

Nakon trke kada mi se varenje malo ustalilo
priuštio sam sebi jadan obilan ručak sa
Perom i Gabrijelom u jednom obližnjem
restoranu. Sutradan smo još malo obilazili
mada sam ja jedva čekao da krenemo
nazad. Svideo mi se mnogo njihov
burek sa sirom i ceđeni sok od nara
na ulici, ali ne i pilav koji
sam probao u jednom restoranu.
Šarenilo ulica i bazara i razne
radnje nisu mi baš ostavili
neki utisak, mada mi je žao
što nisam malo više pogledao
dve knjižare gde je bilo puno
interesantnih knjig na engleskom
jeziku. Put nazad je bio manje
naporan, mada po povratku kući
sporo je prolazila upala mišića
i neka bolest me zahvatila, pa se
pomalo i sad oporavljam. Glavni cilj
je ipak ostvaren i smatram ovo putovanje
uspešnim. Hostel je bio dobar i na
dobrom mestu takođe i doručak.
Puno mi znači i to što sam na
ovom putovanju upoznao
nove ljude.