Mojih „big six“

Mojih „big six“

Nedavno istrčani ljubljanski maraton i približavanje ovogodišnjeg njujorškog maratona motivisale su me na ovaj tekst. San većine maratonaca je da istrči bar neki od takozvanih šest velikih maratona, odnosno onih koje spadaju u poznate world major marathons. Oni koji se razumeju u priču znaju da je u pitanju maraton u Bostonu koji se smatra najstarijim na svetu, a trči se svake godine trećeg ponedeljka u aprilu, na tzv. Patriots day još od 1897 godine, zatim njujorški maraton koji se trči u New York city-u od 1970, uglavnom prvog vikenda u novembru, a utemeljio ga je Fred Libou i najmasovniji je na svetu sa oko 50000 učesnika, zatim maraton u Berlinu koji se organizuje od 1974 i gde često padaju svetski rekordi, a po pravilu je poslednjeg vikenda u septembru, zatim maraton u „gradu vetrova“, Čikagu koji se održava konstantno od 1977, obično drugog vikenda u oktobru. Vrlo ekskluzivan je maraton u Londonu koji se u ovom formatu održava od 1981, nije lako dobiti startni broj a u poslednjoj deceniji pet velikih je postalo šest kada je ovoj petorici anglo-saksonskih ili bolje reći germanskih dodat i japanski, odnosno maraton u Tokiju. Mada, ima trkača rekreativaca koje ove impozantne cefre i svetska trkačka slava ne zanose i ne vole maratone gde se trči za novac i gde je puno bogatih i slavnih. Ne krijem da i sam nekad maštam ili razmišljam da budem deo ove priče i serije o šest velikih maratona. Nestvarno mi deluje da će se ikada desiti da svih šest trčim, ali ponekad priželjkujem Boston, kao najstariji i u mnogo čemu jedninstven. Naravno mnogo je tu prepreka, zašto kriti: kao prvo norma za moj uzrast M-40, od 3h i 15min., minimum, (LR je trenutno 3:18:12) novac za takav aranžman, dobijanje američke vize (tu verujem da ne bih imao toliko problema), slobodni dani na poslu, sposobnost ili nesposobnost da se sam snađem u realizaciji ovog aranžmana kada bih kojim čudom savladao prethodne prereke.

Realno sagledavajući situaciju u vezi sa mojim mogućnostima učešća na raznim maratonima i trkama, ne prvenstveno onim brzinskim, postavio sam sebi neke skromnije ciljeve i deo njih uspeo da realizujem. Još pre neku godinu sa prijateljem Miroslavom Savićem, maratoncem iz Kovilja sam na jednom noćnom maratonu razgovaro kako bi bilo dobro u narednom periodu trčati maraton u prestonici svake od država koje su nekada činile Jugoslaviju. Neki dan sam to gotovo i ostvario. Opet će neko ko je bolje upućen u problematiku možda reći: Čekaj, stani malo čoveče! Prestonica BIH Sarajevo nema maraton, pa nisi mogao tamo ni istrčati maraton“- jer za sada tamo se održava svake godine u septembru samo polumaraton. Slažem se zato sam proletos sudelovao i istrčao jedini klasični maraton na teritoriji BIH, tačnije u delu poznatom kao Republika Srpska, u pitanju je maraton simpatičnog naziva „Stazama Branka Ćopića“, a trči se od rodnog sela popularnog omladinskog pisca Hašana pa sve do Novigrada na Uni. Tako da to je mojih šest velikih: Beograd, uporedimo ga sa Bostonom, jer je od pomenutih najstariji (1988 početak) sam istrčao tri puta (oko 3:37, 3:25 i 3:18), u oktobru 2015 sudelovao sam na Podgoričkom maratonu (oko 3:26) koji se održava od 1994., uporedimo ga sa Čikagom ili možda Tokijom, naravno neko će reći da je ovo totalna glupost i da je nešto neusporedivo. Zatim tu je Skoplje 2016. maj (oko 3:42, tu sam se baš mučio), uporedimo ga sa Berlinom, ako ni zbog čega drugog ono zbog trijumfalne kapije koja pomalo podseća na Brandenburšku, a trči se ako se ne varam od 1997 sa nekim prekidima,( da sada ne moram da se konektujem na njihov sajt i proveravam, sve pišem u ovom člaku na osnovu sećanja iz glave), zatim pre nepunih mesec dana istrčah Zagreb (maraton se održava od 1992), uporedimo ga Londonom, možda trg sa okolnim zgradama i katedralom u pozadini pomalo podseća na Bakingemsku palatu (znam da će se neki opet zgranuti), tu sam imao oko 3:21, bliže 3:22 i konačno Ljubljana, neki dan, moj Njujork bar po broju učesnika, jer je najmasovniji maraton na prostoru bivše SFRJ, a održava se tek od 1996(tu sam imao vreme oko 3:20). Još kao džokere umesto svetskog prvenstva i Olimpijade ubacujem moj Novi Sad gde sam samo jednom ceo istrčao 2014 tek oko 3:46 i ostaje Sarajevo polumaraton na kome se nadam da ću dogodine učestvovati.

Neko će me možda okarakterisati i kao jugonostalgičara zbog ovog teksta, ali moj argument je da je neposredno pre raspada SFRJ odžavan samo Beogradski maraton od pomenutih, tako da ta priča donekle pada u vodu, ali ipak detinjstvo sam proveo većim delom u toj zajedničkoj državi. Zahvaljujući Ketii njenom Active travelingu trčao sam i u još nekim okolnim zemljama, posebno ističem Atinu i Košice. Neka se oni iskusni, sposobni maratonci koji su stvarno sudelovali na svim ili nekom od Big six maratonu ne nađu uvređeni, poštujem njihov trud i rezultate, ali ističem samo svoju viziju i razmišljanje, možda „small six“ neko će reći. Papir i elektronika izgleda trpe sve. Zadovoljan sam svojim trkačkim ostvarenjima, mada rezultatski moglo je i bolje, planiram još mnoge trke, nadam se i što više maratona, čestitam Keti, Srećku, Zdravku, Goranu i još nekim našima, navijam za njih i želim im da učestvuju na svih šest major maratona, a ja ću zasad kraj TV ekrana ili kasnije na you tube-u pogledati njujorški maraton u nedelju i naravno trenirati, jer to mi je najbitnije u trčanju, živeli i srećno!

Dominik.