Maratonsko hodočašće – Atina novembar 2016

Maratonsko hodočašće

Atina novembar 2016

Svaki upućeniji maratonac u istoriju svoga sporta voleo bi da trči i istrči maraton u Atini. Još ako je pored toga istoričar i nije do sada bio u Grčkoj ta želja se još mnogo puta pojačava. Trčanje maratona na takozvanoj klasičnoj ili autentičnoj stazi spada u jednu vrstu hodočašća. Kao što hrišćani idu Izrael ili Palestinu, gde je hrišćanstvo nastalo da bi posetili mesta koja se spominju u Bibliji, kako bi tamo učvrstili i osvežili svoju veru i molili, ili muslimani na hadž u Meku, tako i maratonci koji drže do neke tradicije ako su u mogućnosti idu Grčku. Maraton i hrišćanstvo su donekle povezani i ako ovom tvrdnjom ne želim reći da su svi hrišćani maratonci ili da to moraju biti i obrnuto. Događaj koji se odigrao neposredno nakon čuvene bitke na Maratonskom polju 490 godine p.n.e. kada su Atinjani predvođeni Miltijadom potukli mnogobrojnije Persijance, a jedan vojnik- glasnik Filipides ili Fidipid je nakon teške bitke trčao u grad udaljen oko 40km ili nešto manje od dotičnog polja da javi radosnu vest o pobedi, inspirisao je „božanskog barona“ Pjera de Kubertena“, oca modernog Olimpijskog pokreta da utemelji maraton kao atletsku disciplinu koja se danas trči širom sveta. Hrišćanskim misionarima je ovaj događaj takođe poslužio kao primer ili paradigma propovedanja ili naveštanja Hrista ili Dobre vesti ili Jevanđelja. Da bismo ovo razumeli moramo donekle poznavati i grčki jezik. Grčki glagol „angeleo“ znači javljati,odnosno javljam, dok reč „eu“ znači dobar, dobro. Upravo to je  nosio Filipides nakon bitke Atinjanima, dobru vest-„euangelion“ o pobedi nad neprijateljem. Za tu dobru vest je položio svoj život, odnosno umro je od iscrpljenosti. To  su donekle preuzeli hrišćanski misionari koji su svoju poruku o Isusu nazvali upravo ovom grčkom dvosložnicom i koji su u prvim decenijama po nastanku hrišćanstva nosili Dobru vest drugim ljudima često dajući i život da ta vest stigne do ljudi. I ako ovu priču o Filipidesu pominje najpre još Herodot koji zapravo misli da je Filipides trčao čak do Sparte, što je mnogo dalje oko 250km i kasnije Plutarh koji misli da je to bilo „samo“  do Atine, neki sumnjaju da je Filipides zapravo i postojao. Uostalom, neki sumnjaju da je i Isus ikada postojao, uprkos Novom zavetu i hrišćanskim misionarima. Zapravo izgleda da to uopšte nije bitno za većinu ljudi i njihovu veru, jer kao što je hrišćanstvo uprkos svim ljudskim slabostima još uvek najdominantnija religija-vera na zemlji, tako i današnji  maratonski pokret pomalo poprima neki oblik nove religije, neki bi možda rekli  i „njuejdža“. Sve u svemu, ako zanemarimo dokazivanje početaka i jednog i drugog pokreta i njegovih početaka u antičko doba, ono što je činjenica je da je prva zvanična maratonska trka u čast priče o Filipidesu održana na prvim modernim Olimpijskim igrama 1896 godine u Atini (bila je i jedna probna-kvalifikaciona u oči igara), kada je Grk Spiridon Luis trijumfovao za nešto manje od 3 sata i time ušao u istoriju sporta i Olimpizma. Upravo ove godine 2016. bio je mali jubilej, 120 godina od tog događaja, tako da je ovogodišnji maraton u Atini imao i specifičnu težinu i simboliku i ako se redovno svake godine trčao tek 34 put.

Na ovaj put za Grčku sam krenuo iz Subotice u četvrtak 10. novembra u popodnevnim satima sa trenutno možda i najboljim subotičkim maratoncem i klupskim drugom Edvardom Halasom. Prva etapa puta je bila autobuskim prevoznikom Lasta do Beograda odakle se kretalo za Atinu. Put se otegao jer je autobus išao starim putem i puno je stajao. Na autobuskoj stanici u Beogradu smo kupili masni burek sa sirom i požurili peške sa gomilom stvari preko mosta na Savi ka beogradskoj Areni gde je bilo polazište za put za Grčku. Zahvaljujući Edvardovom Gps-u i snalaženju vrludajući po širokim bulevarima Novog Beograda jedne hladne novembarske večeri uspešno, maltene u zadnji čas nešto pre 20h stigosmo na cilj. I dok su se ostali saputnici polako ukrcavali mi smo ubrzano jeli burek. Ekspedicija ili hodočašće, kako ko više voli je započela malo iza 20h. Omanji autobus predvođen sa dva vozača i 39 putnika, oko 30 trkača i još nekoliko osoba u pratnji u organizaciji Active travelinga se odlučno uputio ka jugu. Noćna vožnja preko Srbije i Makedonije po običaju u poslednje vreme nije mi prijala, jer ne mogu da spavam noću u autobusu na jednom sedištu. Pomalo zadremam, a nekada mi glava klone ili bolje reći raspali u sedište ispred, tako da posledice toga pomalo i sada par dana nakon putovanja osećam. Sa ulaskom u Grčku i pomeranjem sata za jedan sat unapred, dočekalo nas je predivno sunčano jutro, ali još dosta putovanja jer od grčke granice do Atine ima više od 500 km. Uskoro smo ugledali predivno Egejsko more, dok nam je Solun ostao istočno sa leve strane. Egejsku Makedoniju smo brzo prošli, u daljini sa desne strane ugledali smo veličanstveni, snežni Olimp koji me se na kratko i sa te daljine i nije mnogo dojmio. Ostavismo njegove bogove da na miru piruju i uživaju u nektaru i ambroziji, a mi nastavismo ka centru Helade. Dugo smo putovali kroz Tesaliju koja je prošarana ravnicama i planinama i ograničena morem. Napravili smo jednu pauzu u malom restoranu kraj Larise, a itekako je prijala jutarnja kafa. Konačno nešto iza podneva stigosmo preko Beotije i Atike u samu Atinu. Dočekalo nas je pravo prolećno vreme od preko 20 stepeni, ljudi u kratkim rukavima, dok je kod nas temperatura prelazila jedva nulu tih dana. Uputili smo se na Expo-sajam koji je grandiozno izgledao, nedaleko od mora i verovatno luke Faleron, na kome smo digli startne pakete za maraton. Izloženo je bilo mnoštvo sportske opreme, raznih energetskih i kojekakvih prirodnih napitaka i hrane. Sve to je bilo praznik za oči i veoma je primamljivalo, ali i cene su bile dosta visoke za naš standard tako da ništa nisam kupio. Na pojedinim štandovima poznati evropski i svetski maratoni su delili svoj propagandni materijal i reklamirali njihove trke. Posle ovog obilaska i slikanja krenuli smo ponovo autobusom u drugi deo grada ka našem smeštaju. Smešteni smo bili u jednom pristojnom i lepom hotelu po imenu Marina u atinskoj četvrti Omonija koja nije ni malo na dobrom glasu moram priznati. Puna je tamnoputih migranata, Pakistanaca, Indusa, afričkih crnaca, nešto Kineza i Rusa, uglavnom nižih društvenih slojeva, a stecište je narkomana i prostitutki u što smo se uskoro i uverili. Ipak da ne preuveličavam, nismo ta dva dana imali nikakvih problema, hotel je čist, uredan, skroman, sobe sa kupatilom i televizorom, a ima i svog stražara koji pazi ko ulazi. Odlučili smo manje više da u večernjim satima nećemo puno lutati okolnim ulicama. Te večeri sam veoma rano legao i prilično dugo spavao, gotovo 11 sati.

Osvanulo je subotnje jutro. Edvard i ja smo odlučili da obavimo jedan manji trening. Laganijim tempom smo skoro pola sata trčali glavnim ulicama prvo ka trgu Omonija, a zatim ulicom Stadiona ka lepom trgu Sintagma gde se nalazi zgrada parlamenta. Saobraćaj je veoma gust, uz glavne ulice puno je sporednih, uskih i malih, na ulicama rastu mandarine i mediteransko bilje, na nekim mestima je puno spomenika koje ovom prilikom nisam mogao razgledati. Nakon tuširanja požurili smo na doručak u vidu švedskog stola. Izbor je zaista bio dobar, asortiman jela sasvim dovoljan za većinu ljudi. Izdvojio bih samo grčke sireve, masline, paradajz, krastavce i med. Pred nama je bio dan za obilazak i odmor. Sa Edvardom, Ljubom i Brankom sam se dogovorio da idemo zajedno. Uvažavli su moje mišljenje u pogledu toga šta treba obići i ako ni ja ranije nisam bio u Atini. Prvi izbor je svakako bio veličanstveni Akropolj. U hotelu su bile besplatne karte Atine na engleskom i ruskom, ali ja sam radije poneo moj vodič Top 10-Atina, koji sam kupio na beogradskom sajmu, a koji mi je bio od velike koristi. Odlučili smo da ne koristimo metro koji je bio blizu, nego da peške idemo kroz grad, jer nisu jako velika rastojanja u pitanju i mislim da nismo pogrešili. Pronašao sam jednu vrlo prometnu ulicu koja nas je najbrže vodila ka Akropoljskom brdu. U njoj smo usput naišli na spomenik Periklu što je mene veoma obradovalo pa sam odlučio nakon slikanja da mojim saputnicima ukratko ispričam o ovom velikom državniku i zlatnom dobu Atine u 5 veku pre nove ere i ako nisam na času. Prošli smo pokraj jedne vrlo prometne atinske pijace koja me je podsećala na Kapali – čaršiju u Istanbulu. Zaustavili smo se na trgu Monastiraki kraj jedne lepe crkve, a malo smo se zadržali i u obližnjim prodavnicima suvenira. Pred nama su bili ostaci Hadrijanove biblioteke i antička Agora, ali kako se svuda plaćao ulaz, odlučili smo da krenemo najpre gore na Akropolj, pa ćemo posle videti za ostalo. Pola sata smo čekali u redu za ulaznice koje nisu ni malo jeftine. Najpovoljnije koštaju 10 eura, a masa turista je čekala istim povodom. Gore smo sreli navijače fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine koja je sutradan igrala sa Grčkom i dosta srdačno su nas dočekali s obzirom da su Ljuba i Branko iz Hercegovine. Pogled sa Akropolja je veličanstven na Atinu i more. Naoblačilo se i duvao je jak vetar,ali je temperatura bila povoljna. Možda zbog vetra, gore me je dosta bolela glava, pa nisam mogao u potpunosti da uživam u ostacima antičkih hramova. Ponovo je u toku restauracija, pa ogromna kran dizalica kvari izgled moćnog Partenona kome se ne može skroz prići. Objašnjavao sam prijateljima značaj ovog hrama, prošli smo kroz Propileje, monumentalnu ulaznu kapiju, od koje su počela mnogobrojna slikanja, te nas, te građevina. Gore smo sreli još neke naše. Na mene je veći utisak ostavio manji, ali graciozan Erehtejon sa prelepim Karijatidama umesto stubova. Setio sam se kako sam kao student prve godine na Katedri za istoriju, na ispitu iz Arheologije znao detaljno da opišem Partenon i njegove frizove i metope, reljefe i Fidijunu Atinu, a sada sam već neke detalje zaboravio. Stari arheološki muzej gore nije radio, ali se iz tog pravca pružao veličanstveni pogled na ostatke Zevsovog hrama i Dionisovo pozorište ispod samog Akropolja. Spustili smo se ka drugoj strani Akropolja i prošli kroz uske ekskluzivne ulice pune taverni i restorana egzotičnog izgleda iz kojih su nas pomalo bezočno ugostitelji zvali i skoro vukli za ruke da baš kod njih ručamo, a mnogi su nas odmah pitali da li smo maratonci i ponudili nam odmah pravi maratonski ručak. Sve smo odbili i kroz prelep nacionalni park došli smo do stadiona Kalimarmaro ili Panatinaiki stadion gde je cilj sutrašnje maratonske trke. Pripreme su bile u toku. Od tog mesta smo se zaputili ka hotelu prateći kartu da bismo znali sutra posle trke da se sa cilja vratimo u smeštaj. Dosta nam je bilo obilazaka s obzirom da nas je sutra očekivao naporan dan. Ostatak popodneva smo proveli leškareći u sobi, a ja sam čitao pomalo o Atini, pošto je počela jače da me boli glava uzeo sam i jedan analgetik. Sobu sam delio sa mojim Subotičanima, Edvardom Halasom i Perom Stevićem. Edvard i ja smo odlučili da se u hotelu pretplatimo na skroman pasta-parti koji je bio veoma ukusan, ali pomalo mršav. Za 4,5 eura su nam servirali špagete napoletano, jednu bananu i sok od pomorandže. Nakon večere pravio sam društvo Edvardu do obližnjih prodavnica da se on snabde bananama koje obilato jede, ali nismo se baš puno zadržavali zbog većeg pomenutog stanja u našj četvrti. Rekoh u jednom trenutku kada smo zašli u neku ulicu, da mi se čini kao da smo u njujorškom Harlemu, mada nisam nikada tamo bio, a Edvard je par puta prokomentarisao samo da se neko od ovih koje srećemo ne raznese pred nama. Pero je već skoro zaspao kada smo se vratili.

Svanulo je i nedeljno jutro, dan maratonske trke. Prethodnu noć sam slabije spavao jer sam prvu prilično dugo spavao, ipak dovoljno da prikupim snagu. Ustajanje u našoj sobi je bilo rano, oko 4 ujutro, s obzirom da je doručak bio dogovoren za 5h zbog trke. Moj izbor je bio par maslina, banana, bonžita koju sam poneo sa sobom, malo soka i sira. Ne smem ujuto pred trku mnogo da jedem zbog stomaka i nužde. Još prethodno veče smo odabrali opremu za trčanje. Startni paket nam je u tom pogledu prilično pomogao, jer su u njemu bile dve kvalitetne majce i kačket. Uz već pomenutu opremu, opredelio sam se za običan plavi šorc sa subotičkog buvljaka u kome često treniram i u kojem sam već istrčao neke dobre trke, kao i za lagane, minimalističke ribok patike. Grupa nas maratonaca iz Srbije se okupila u holu hotela u 5 i 45h i predvođena sa našim vođama puta Keti i Srećkom i krenula je peške ka jednom od većih trgova odakle su nas autobusi vozili za Maraton naselje po kome je disciplina dobila ime i gde je bio start. Bio je još mrak, a dok smo se vozili kroz Atiku polako je svitalo i pomaljao se prelep, sunčan dan.Put se otegao, kilometri su proticali, vozili smo se više od sat vremena. Pomisao da sve to uskoro treba pretrčati, nazad do grada, delovala mi je suviše teška, a teren dosta, brdovit i zahtevan. Posle 8h stigli smo u Maraton, gde su nas autobusi ostavili, a reka ljudi se slivala ka malom stadionu gde je bio start predviđen za 9h. Odlučio sam se da deo odeće ostavim u pokretnu garderobu, DHL kamione koji će to isto voziti na cilj. Pomalo je hladno, duva vetar sa okolnih brda Atike, raspoloženje je dobro, redovi za vece su prilično dugački. Dobili smo 8 startni blok, čime nismo bili baš oduševljeni, pošto je on praktično bio poslednji, mada je predviđeno 10. Moj startni broj je bio 13809. Vrlo malo sam se zagrevao, više sam se razgibavao, vreme je kao i obično pred start sporo prolazilo, ali bez velike nervoze, start našeg bloka je bio predviđen za 9 i 24. Kratko sam pomislio tu su se Miltijadovi hopliti tukli sa Darijevim Persijancima, ali nešto mi nije tada bilo mnogo do istorije niti sam bio raspoložen da zamišljam bitku .

Trka je krenula. Kao i obično ostao sam okružen stranicima, jer se naša grupa raštrkala, ali nije me to pogađalo, skoncentrisao sam se na trku i razne prepreke. Prvih 5 km nije mi bilo teško, ali ni naročito ugodno, jer je gužva bila velika pa sam mnogo trčao sa strane puta po trotoaru i kaldrmi da bih mnogo njih obišao i uhvatio svoj ritam, tako da sam skoro promašio ček point na petom kilometru, ipak u zadnji čas prođoh preko njega. Posle je ipak bilo više mesta. Dosta je impresivno posmatrati reku ljudi, zapravo trkača, preko 14000 kako hrli ka Atini. Uhvatio sam željeni tempo. Okrepe su bile dobro organizovane.Taktika hidracije se pokazala na kraju veoma uspešnom. Prvu polovinu staze sam se osvežavo, ne stajući, samo na svakih 5 kilometara, običnom vodom, dakle na 5, 10, 15 kilometru. Na 20 km sam prvi put uzeo izotonik par gutljaja, pa zatim na svaka 2,5 kilometara kombinovao, na 22,5km ponovo vodu, pa na 25km opet izotonik i tako do 40-og kilometra. Samo sam izbegao gel na 20-om koji ne godi mom želudcu. Temperatura je za trčanje bila malo visoka preko 20 stepeni, ali je duvao vetar sa okolnih brda i mora, koji i ako je usporavao kada duva u lice, mene je u nekim momentima prilično rashlađivao i prijao. Prolazili smo kroz više malih mesta gde su nas ljudi u špaliru razdragano pozdravljali na ulicama. Neka od tih naselja su Nea Makri, Rafina, Pikermi… Trasa ima dosta uspona, ali oni nisu jako strmi, nisu mi predstavljali problem, jer sam dosta trenirao po obroncima Fruške gore, koji su još strimiji. Na polumaratonu sam imao prolaz 1:41:50 i pomislio sam ako izguram za 3:30 biće dobro. Ali izotonik mi je verovatno dao još snage i svežine. Prošli smo blizu puta za Atinski aerodrom. Prolazimo kroz široke kvartove predgrađa Atine. Poslednji kilometri su preda mnom, umor me stiže, ali se teren polako spušta. Ljudi na ulicama su razdragani, klinci nam bacaju pet. Psihološki se dobro držim, ni jednu veću krizu nisam imao kao što mi se obično dešava. Prošao sam i kapiju za 40 km. Osećam da imam snage da još ubrzam. Poslednji kilometar, prilično je lak. Ulica ide nizbrdo, široka je, preda mnom je stadion Kalimarmaro na kome su održane i prve moderne Olimpijske igre 1896. Prizor je veličanstven. Na tribinama obasjanim suncem je stotine ljudi koji gledaju i pozdravljaju trkače. Poslednje metre prelazim sa tempom oko 4:30 po kilometru. Zadovoljan sam, sretan. Nastavljam da hodam ka drugom delu stadiona gde na izlazu dobijam učesničku medalju, paket sa okrepom. Rezultat je bolji od očekivanog, jedan od mojih najboljih i ako nije lični rekord, vreme je 3:23:50, po čipu. Prezadovoljan sam, ovo mi je do sada najbolja trka u taktičkom smislu, pomislih da nije gužve bilo na prvim kilometrima, možda bih bio na nivou ličnog rekorda, ali da ne bih bio suviše neskroman, da mi je ovo neko ponudio pre trke ne bih se razmišljao da prihvatim. Radim uz ogradu vežbe za iztezanje, pronalazim garderobu i začas dobijam stvari, organizacija je stvarno dobra. Pošto ne nađoh svlačionice, presvukoh se u prelepom parku kojih zaista dosta ima u Atini i uputih se peške ka hotelu na tuširanje, gde sam nakon pola sata pešačenja stigao oko 14h, a polazak za Srbiju je bio predviđen za 17h.

Ovoga puta mučnina me nije puno mučila, pa sam uskoro dobro ručao i sebe počastio jednim grčkim pivom. Edvard je postigao odličan rezultat od oko 3h i 5 min. i ako nije baš zadovoljan jer zbog loše startne pozicije i gužve nije mogao, a može ispod 3h. Naš cimer Pero je išao 4:05, što je za njega solidno, dok je Ljubo postavio rekord oko 4h. Nekima iz naše grupe ovo je bio prvi maraton, posebno se istakao mladi Dženis iz Novog Pazara koji je sa 18 godina na prvom maratonu postigao oko 3h:45min. Morali smo požuriti sa iznošenjem stvari iz soba jer nam je istekao ček – aut. Konačno oko 17 i 30h sa prvim sumrakom smo napustili Atinu i krenuli ka Srbiji uz noćnu vožnju. Povratak je bio brži i ako mi je teško pao, prijala je kafa u ranu zoru u motelu Predejane kojom me je počastio Bojan iz Beograda. Edvard i ja smo imali sreće i u zadnji čas smo se dokopali autobusa Niš expres i brzo stigli u Suboticu, oko podneva u ponedeljak 14 novembra, dok je Pero još ostao u Beogradu.

Ovo maratonsko hodočašće je uspešno za mene završeno i zaokružilo je na neki način jednu lepu trkačku jesen za mene u kojoj sam istrčao dva najstarija maratona u Evropi, Košice i Atinu i popravio lični rekord u polumaratonu. Ostaje još možda jednog dana, jer nada poslednja umire, čuveni Boston, ako mi se ikad sreća osmehne u tom pogledu.